MARIA-TERESIOPOLIS OSTAVLJA BEZ DAHA! Jedan od najlepših srpskih gradova! (VIDEO)

Prelepo.

Subotica
Subotica, Foto: Alo!/ Dejan Briza

Planetarna rerna je zagrejala februar u Panoniji, ali proleća ne može biti sve dok goli gradski drvoredi ne olistaju. Okupana kosom zimskom svetlošću, Subotica ipak odaje utisak lepe i bogate bačke varoši.

Senćanskim putem pa Ulicom Đure Đakovića od Autobuske stanice stiže se brzo do pešačke ulice Korzo.

Zgrada Sokolskog doma, izgrađena 1933, pokazuje međuratnu sklonost jasnim linijama i monumentalnosti. Subotičani je zovu "Jadran" jer je tu decenijama bio smešten bioskop. Privremeno je tu pozorište. Istorijsko pozorište je 2007. srušeno, što je izazvalo žučno negodovanje. Od tada je na tom mestu večno gradilište koje Subotičanima ide na živce.

Ali je zato Palata Rajhl u blizini Sokolskog doma u punom sjaju. Kada je 1904. mađarski arhitekta Ferenc Rajhl podigao svoje remek delo – sopstvenu privatnu palatu – ona je odmah postala veličanstveni primer mađarske secesije. Fasada palate u kojoj je danas smeštena galerija moderne umetnosti deluje kao okamenjena lepo izvezena narodna nošnja.

Kada idete ulicom koja vodi od zgrade na kojoj piše Železnička Stanica - Vasútállomás do Rajhlove palate stari drvored vam se može učiniti kao počasni špalir. Još ako u pametnom telefonu pronađete Klavirsku sonatu Bele Bartoka – desiće vam se da bez opijata pođete na trip.

Subotička Skadarlija

Opet smo na početku ulice Korzo sa Sokolskim domom iza leđa. Skrećemo u prvu ulicu desno – Matije Korvina. Vreme je za kafu. Ulica nazvana po mađarskom kralju je zaista – kraljevska. Nekoliko kafea i restorana u lepo renoviranim zgradama i obavezni drvored, novogodišnja svetlosna dekoracija koja, kao i drugde u Srbiji, ostaje sve do proleća – sve govori u prilog tezi da je ovo glavna ulica za izlazak u Subotici.

Kafe Bos je neka vrsta subotičke "bečke kafane". Ovaj kafe ima prelepu baštu i naslonjen je na zadnji deo Rajhlove palate, što mu uz nesumnjivo dobro uređen enterijer daje elegantni šarm.

Ovde možete zateći i ponekog poznatog Subotičanina. Pa i onog najpoznatijeg – Zvonka Bogdana. On je doduše rođen i odrastao u Somboru, ali je subotički zet i živi ovde od 1980. U kafeu živahni doajen tamburaškog štimunga uživa u svojoj kafi i kubanskoj cigari, dok ga njegovi sugrađani u prolazu pozdravljaju, a konobar ortački zapričava.

Samo nekoliko metara od kafe u istoj ulici je jedna od prodavnica Vinarije Zvonko Bogdan. Njen izlog, mada moderan, zrači istim onim varoškim duhom koji je opevan u Bogdanovim pesmama – vina su mu pitka kao i "pisme bunjevačke".

Ponosna varoš

Uputimo li se opet na Korzo, možemo, a ne moramo, da prepoznamo fasade zdanja koja su Suboticu s kraja 19. veka od palanke pretvorila u bogatu i naprednu varoš. Jedno od njih je i Vojnića palata – elementi francuske renesanse, cvetne gotike i Žolnai keramike. Ta ukrasna keramika pored Rajhlove palate i Gradske kuće u Subotici krasi još 1.000 građevina u Evropi – među kojima su i zgrada Mađarskog parlamenta ili Hotel Moskva u Beogradu.

Inače Vojnići – bunjevačka plemićka loza – ugradili su 1893. u tu svoju palatu i liftove. Nekoliko brojeva dalje, u takođe fascinantnoj zgradi poznatoj po istorijskom imenu Hotel Adolfa Halbrora, podignutoj 1897. u prizemlju se smestila nemačka drogerija "dm".

Naposletku, pred očima nam je najveća i verovatno najlepša građevina Subotice – Gradska kuća. Nastala je između 1908. i 1910. Ali je najboljim majstorima tog vremena trebalo još dve godine da joj po planovima arhitektonskog dvojca Marcela Komora i Dežea Jakaba iz Budimpešte ukrase unutrašnjost. Osnovne linije ukrasa su u stvari stilizovani cvetovi lale, ali i srca ili paunova pera. Među njima su i masonski simboli.

Osim za gradsku upravu, građevina je bila namenjena i za gradsku kafanu, policiju i – zatvor. Šta li su mislili subotički prestupnici koji su se prvi obreli iza rešetaka najlepše gradske građevine?

Krov Gradske kuće je pokriven takozvanim biber crepom iz spomenute pečujske fabrike Žolnai, a jedan od dva tornja zasenio je po visini tornjeve svih bogomolja u gradu. U prizemlje istorijske zgrade se infiltrirao Mekdonalds.

Trg ispred glavnog pročelja Subotičani nazivaju Majmun plac. Tu je, kažu urbane hronike, na štanglama i klupama blejalo nekoliko generacija – od prvih hipika do poslednjih pankera.

Svakako je vredna spomena i zgrada Gradske biblioteke, čiji balkon na pročelju drže atlanti, koju je sagradio Rajhl krajem 19. veka. Jedni kažu u eklektičkom, a drugi u neobaroknom stilu.

Višeznačna istorija

Današnje ime Subotice prvi put je zabeleženo 1653. Smatra se da je nastalo po srpskoj i hrvatskoj reči za šesti dan u nedelji.

Postoji i druga priča o imenu grada. Čovek po imenu Jovan Nenad je, posle katastrofalnog mađarskog poraza od Osmanlija u Mohačkom boju, sebe proglasio carem Srba. Sedište njegovog kratkotrajnog carstva (1526-1527) je bila upravo Subotica – a njegov blagajnik, neki bi danas rekli ministar finansija, zvao se Subota Vrlić.

Valjda bi bio red da se grad zove carski a ne blagajnički – Jovanovo, Nenadovac, ili možda Crnojevo – jer su Jovana Nenada nazivali i "crni čovek", jedni kažu zbog velikog mladeža, drugi zbog pretpostavljenog rođaštva sa Crnojevićima.

Kako god, u novostvorenoj južnoslovenskoj Kraljevini posle Velikog rata car Jovan Nenad dobija počasno spomeničko mesto pred Gradskom kućom. Kada su 1941. Hortijeve trupe ušle u Suboticu, spomeniku u gradu nije više bilo mesta. Nacionalno buđenje Srba s kraja osamdesetih je dovelo do ponovnog postavljanja spomenika na staro mesto 1991.

Mađarsko ime Sabadka (Szabadka) je povezano sa istorijskim imenom grada iz 1391. – Zabadka. "Szabad" je na mađarskom slobodan. Tako je Subotica za Mađare u stvari Slobodica. Valja napomenuti da je grad u istoriji nosio dvestotinak različitih imena od kojih je značajno i ono Maria-Theresiopolis, Grad Marije Terezije.

Iz Enciklopedije mrtvih

Većinsko stanovništvo se menjalo. Najpre su to bili Mađari. Posle dolaska Osmanlija koji su vladali od 1542. do 1686. u gradu je sve više Srba. Posle odlaska Turaka, u grad se iz Dalmacije doseljavaju Bunjevci. Zabeleženo je da su oni 1868. u gradu apsolutna većina sa 50.000 duša. Pola veka kasnije većina su – Srbi. Posle Drugog svetskog rata svaki drugi stanovnik Subotice je opet Mađar. Devedesetih su iz Subotice bežali Hrvati. Zna se i zašto. Ali grad je ostao žilavo multietničan.

Subotička Sinagoga je dragulj mađarske secesijske arhitekture. Kreirali su je već spomenuti Komor i Jakab. Pred sinagogom je spomen-ploča koja podseća na hiljade ovdašnjih Jevreja koji su pobijeni po nacističkim logorima.

Među njima je bio i Eduard Kiš, otac jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnika 20. veka, Danila Kiša. Bista iza Gradske kuće podseća na činjenicu da je Danilo Kiš rođen u tom gradu 22. februara 1935. Ovog februara Kiš bi napunio 85 godina.

Lepota iz šahta

U Ulici Dimitrija Tucovića možete se skoro spotaći o bronzanu figuru vodoinstalatera koji izlazi iz imaginarnog šahta. To me podseća na spomenik čistaču u Ahenu ili nosaču u Istanbulu.

A na kraju Ulice Cara Dušana muška figura jednom rukom pridržava propeler, a drugom bicikl. To je spomenik Ivanu Sariću, koji se bavio biciklizmom, ali je u gradu i zemlji besmrtnu slavu stekao kada je svega tri godine posle braće Rajt 1910. avionom koji je sam konstruisao poleteo sa subotičkog hipodroma.

Na jednom spomeniku, koji još ne postoji, a bio bi posvećen maturantu ovdašnje gimnazije, koji je na onom Majmun placu svojim vršnjacima govorio stihove – pesniku Stevanu Raičkoviću, bili bi uklesani stihovi:

Ja ne pišem ovo za tebe i njega
Već za onog što će doći posle svega.

Katolička Crkva Svete Tereze Avilske je nastala krajem 18. veka. Nju trenutno saniraju, od vrha do dna pročelja se vidi naprslina.

Odmah do crkve je spomen-kosturnica u kojoj su sahranjeni oslobodioci Subotice iz 1944. Među njima je i Jovan Mikić Spartak, međuratni prvak Jugoslavije u troskoku i učesnik olimpijskih igara u Berlinu.

U samom centru je Franjevački samostan, a svega nekoliko stotina koraka dalje srpska pravoslavna Crkva Svetog Vaznesenja Gospodnjeg, koja je nešto skromnijih dimenzija.

Bačko nebo

Kada se ogladni od toliko istorije, onda je prva adresa u gradu baš u blizini pravoslavne crkve – restoran Bates. Gazda kod kojeg sam odseo, stari Subotičanin, objasnio mi je, sve bački pevušeći, da je to bio nadimak oca vlasnika restorana.

Kada uđete, zapljusne vas domaćinska Bačka – stolovi sa kariranim stolnjacima, kredenci sa predmetima iz davnih vremena, stara peć koja zaista radi. Gospođa od svojih osamdesetak godina, izgleda stalni gost, postrojava mlade konobare, objašnjavajući im kakvu temperaturu bi supa morala da ima. Vrela ali ne i ključala. Prosedi gospodin za drugim stolom pijucka svoje vino.

Nakon iscrpnih konsultacija sa konobarom, naručujemo kiselu jagnjeću čorbu. I sa prvom kašikom uzlećemo u bačko kulinarsko nebo.

Autor teksta je Dragoslav Dedović.

Povezane vesti

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi