BOG MI JE DAO DA KOMANDUJEM NEBESKIM HEROJIMA Ispovest čoveka koji je vojevao najkrvavije bitke na Kosovu! Da su Šiptari tada probili Košare, pili bi kafu u Beogradu

Pre 20 godina, nešto više od 1.000 jedva punoletnih vojnika, 67 dana u najnehumanijim zemaljskim i vremenskim uslovima borilo se sa čak nekoliko puta brojnijom i nadmoćnijom neprijateljskom vojskom!

Ljubinko Đurković
Ljubinko Đurković, Foto: Alo! Nenad Vujanović

Iako to danas zvuči potpuno nemoguće, uspeli su da je poraze i spreče u stravičnoj nameri! Bitka koju su tada vodili u rejonu karaule Košare opisuje se kao „pakao Košara“, a to što su preživeli doslovno je bio pakao, ali oni će u istoriji ostati zauvek upisani zlatnim slovima kao heroji, oni koji su 1999. sprečili zločince OVK, podržavane regularnom vojskom Albanije i NATO avijacijom, da izvrše kopnenu invaziju na Srbiju i pokore je!

 

Najteža bitka u toku NATO bombardovanja SRJ vođena je od 9. aprila do 14. juna ispod planine Đeravica, a potpukovnik Ljubinko Đurković, komandant odbrane Košara, za „Alo!“ je svedočio o hrabrosti junaka koje je predvodio - heroja sa Košara. On je tada imao 35 godina, kod kuće su ga čekale tri malene ćerke i žena... Ispričao nam je neke neispričane priče sa Košara, a na početku nas je zamolio da njega ne nazivamo herojem, jer...

 

- Ja sam samo neko kome je bog podario čast i zadovoljstvo da komanduje nebeskim herojima i da bude sa njima. To su bili divovi, lavovi, vitezovi, a ja sam ih samo predvodio. Taj poklon koji sam od boga dobio ili sudbinski trenutak da baš ja budem određen od pretpostavljenih komandi tog 10. aprila da preuzmem komandu nad svim jedinicama, za mene predstavlja nešto uzvišeno.

* Od bombardovanja i tog perioda prošlo je 20 godina. Da li su vam sećanja još sveža?

- Sećanja su vrlo sveža, to su trenuci koji se nikada ne zaboravljaju, strahote i pakao koje su preživeli heroji na Košarama deo su nečega nebeskog, nečega što u pamćenju ostaje zauvek. A kada neko sada pomene bombardovanje, prva mi je asocijacija da je to bio zločin u civilizovanom svetu od onih od kojih se to najmanje moglo očekivati.

 

Košare u brojkama

* 1.357 naših vojnika na dužini linije fronta od 20 kilometara

* 15.000-20.000 neprijateljskih vojnika

* 1:15 bila je razmera snaga u korist neprijatelja u ljudstvu, 1:600 u materijalno-tehničkim sredstvima

 * Nadljudsku snagu su naši mladi vojnici pokazali tada i samo zahvaljujući tome pakleni plan Albanaca i NATO nije sproveden u delo. Odakle su oni crpeli snagu?

- Kada sa ove distance pričamo o tome, mogli bismo odmah da zaključimo da tako nešto uopšte nije bilo moguće. To je stvarno bila nadljudska, herojska odbrana nebeskih heroja, koja je bila bogomdana. Pobedili su tada tu veliku silu, zaustavili je na Košarama, a inače su planovi Albanaca bili drugačiji - da okupiraju Srbiju. U prilog tome svedoči izjava engleskog pukovnika Harisona, koji je doslovce rekao: „Da su pale Košare, danas bismo pili kafu u Beogradu, a Kosovo bi bilo mnogo veće.“

* Sećate li se tog prvog napada na karaulu, u zoru na Veliki petak?

- Sećam kao da je juče bilo... Snažan otpor su pružali naši graničari i zaustavljali taj prvi talas nekoliko sati, ali zbog brojnog stanja (njih 110, a napadalo je 2.000 ljudi), nisu uspeli da ih zadrže na graničnoj liniji. Uspeo je tada neprijatelj da uđe na našu teritoriju 700 metra, u narednim danima smo jurišali na nož i na bajonet i uspostavili liniju fronta na samoj granici.

NATO će se raspasti

* Šta danas kažete na pitanje da li Srbija treba da uđe u NATO?

- Srbija o tome ne treba da razmišlja! NATO više nema snagu i moć koju je imao pre 20 godina, mi ne možemo ući u NATO jer je to naš prirodni neprijatelj. NATO će se po mojim prognozama u dogledno vreme raspasti. Uvek smo ratovali sa Zapadom, nikad sa Istokom. Imamo bratski pouzdanu silu uz nas, koja je jača nego ceo NATO, to je naša Rusija. Najbolje bi bilo da zadržimo vojnu neutralnost.

 

* Bitka je bila toliko strašna, da je svi opisuju kao pakao Košara? Kako ste vi hrabrili vojnike?

- Bio je to zaista pakao. Te vrleti, takvi surovi vremenski i borbeni uslovi, to je teško opisati. Moral vojnika, osposobljenost njih i starešina, kao i jedinstvo, doprineli su da se Košare odbrane. Nisam ih hrabrio, oni su bili hrabri, sa uzvišenim moralom i osećajem za odbranom otadžbine, obilazeći ih, gledao sam samo da li su dobro i u kojoj meri podnose taj nadljudski napor. Oni su hrabrili mene. Sećam se, kada sam prilazio liniji fronta u momentima dok su sa fronta izvlačili ranjenika koji je bio smrtno ranjen, ali svestan, rekao sam mu: „Vojniče, nađoše te zlotvori, misleći da su ga pogodili, a on je odgovorio: „Komandante, grešite, dozvoljavate da me 10 vojnika iz vrleti vuče 10 kilometara do sanitetske stanice, gde je lekar, neprijatelj može da ugrozi to mesto odakle su oni krenuli, vojnici se muče da me nose, a i vi i ja znamo da neću preživeti.“ To je preteško. Sećam se, jednom vojniku bila je odsečena ruka, imao je smrtnu ranu. Hteo sam da ga što pre dovedem kod lekara, a mi je rekao: „Idite kod onih što zapomažu, pustite mene, meni pomoći nema.“

Košare
Košare, Foto: privatna arhiva

* Nažalost, bilo je gubitaka. Kako ste to podnosili?

- Od prvog dana smo imali gubitke, svi su časno ginuli, u surovim uslovima borbe. Poručnik Ivica Petković predvodio je svoju četu i u jednom trenutku je bio smrtno ranjen, prišao mu je vojnik da mu ukaže pomoć, a on mu naredio: „Ostavi ti mene, kreći napred, juriš ne sme stati.“ Kada je taj juriš zaustavljen, vojnik se trčeći vratio do njega, a on je već bio mrtav. Strašne su scene bile i kada je ranjeni vojnik izvlačio drugog ranjenog vojnika... Jedan drugog je ubeđivao da ga ostavi, da pokuša sebe da spase, ovaj ne odustaje, a onda obojica podlegnu povredama...

 

* Vojnici su mogli da pobegnu iz tog pakla, da odu, da li je bilo takvih slučajeva?

- Sigurno je da je u ratu dezerterstvo moguće, ali ovi junaci nisu ni pomišljali na to. Oni su se zavetovali da će svi do jednog položiti život za otadžbinu, za srpske svetinje, Srbiju, porodice. Dolazili su i roditelji da obiđu svoje sinove, ali niko nije tražio da ga vode sa sobom. „Ni pedalj srpske zemlje neće pasti u tuđe ruke“, ponavljali su to stalno. Najbolnije mi je bilo kada smo se 14. juna izmeštali sa Košara, a oni su me pitali: „Komandante, ko nas menja?“. Prvi put nisam imao odgovor...

* Koliko je naših vojnika poginulo na Košarama?

- Te 1999. godine, na Košarama u odbrani otadžbine poginulo je 108 heroja, a 1998. tamo je poginulo 11 heroja. Oficiri i podoficiri ginuli su zajedno sa vojnicima. Tamo je poginulo šest oficira i 15 podoficira, što je neverovatno, nije se gledalo ko gine, svi su bili spremni da daju život za otadžbinu.

Tela nekih junaka još su u bespuću Košara

- Tela četvorice junaka još nisu pronađena, porodice ih nisu sahranile. Ostala su u bespućima Košara, ali imam i nepouzdanu informaciju da se nalaze u zajedničkoj grobnici na teritoriji Albanije i naša državna komisija radi na tome da se ta tela ekshumiraju.

 

* I vi ste bili spremni na to?

- Naravno da jesam, ali sve je u božjim rukama. Bio sam mnogo puta na korak do smrti, ali kod mene je osim božje zaštite postojala i profesionalna zaštita, imao sam iskustvo, prošao sam određena ratišta i pre dolaska na Košare.

* Kako su izgledali povlačenje, Kumanovski sporazum i odlazak sa Košara?

- Mi smo tada izmestili jedinice, nismo se povukli. To je bio mirovni sporazum, ne kapitulacija, srpska vojska je pobedila NATO! Pobeda je bila velelepna i časna. Najveći teret u toj borbi podnele su jedinice koje su bile na Košarama zato što su neprestano danonoćno vodile borbu 67 dana. Ali nismo mi bili sami, da nije bilo mudrog i vojnički operativnog razmeštanja jedinica za odbranu cele zemlje, ne bismo uspeli.

Ljubinko Đurković
Ljubinko Đurković, Foto: Alo! Nenad Vujanović

 * Zašto su Košare bitka koja još traje?

- Zato što su 33 heroja posle rata preminula od malignih oboljenja i što sada ima dosta bolesnih. Takođe, zato što se još borimo za priznanje, dugo smo čekali na njega, borimo se i za poštovanje i na ulici, i u školi, i svuda.

 

* Da li je država konačno počela da ceni heroje koji su tada bili spremni da poginu za nju?

- Počela je. Posle 2000. prošli smo kroz ponižavajući period, donosioci odluka su unižavali vojnike, naročito heroje sa Košara, omalovažavali su i poginule besmrtne heroje. Mi se još borimo za brigu o svim tim ljudima, mora im se pružiti zdravstvena zaštita, pretrpeli su strašan stres, oni više nisu u psihofizičkoj kondiciji da se bave svojom profesijom, a treba im omogućiti da imaju sigurnu egzistenciju.

Albanci su tada izgubili sve!

* Gde su bili Tači i Haradinaj dok ste branili Košare?

- Tači je bio u rejonu Drenice, skrivao se po šumama, Haradinaj se takođe skrivao, ali je njegov brat komandovao jedinicama koje su napadale Košare. Najveća tragedija za Albance je što su ušli u pakt sa NATO protiv svoje države i izgubili su sve. Mi smo privremeno izgubili nadležnost nad teritorijom Kosova, a oni sve zauvek. Iskoristio ih je NATO, Zapad, potrošili su ih da bi došli do resursa, koji su im bili i jedini cilj, i sada ih pljačkaju, mnogo su siromašni.

 

 

Povezane vesti

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi