"BIO SAM PRVI KOJI JE U RUSIJI ZVONIO NA UZBUNU" Kaubojska drskost SAD počela je s agresijom na Jugoslaviju

Poljakov, jedan od najčitanijih i najizvođenijih savremenih ruskih pisaca, u Beogradu je boravio povodom premijere svog komada „Koferče“ u pozorištu i operi „Madlenianum“

Dan sećanja na stradale u NATO agresiji
Dan sećanja na stradale u NATO agresiji, Foto: Tanjug

Konfrontacija Rusije i Zapada neće se nikad završiti pošto su u pitanju dva civilizacijska puta, ali ona treba da uđe u okvire pristojnosti jer Rusija je ogromna zemlja, sama sebi dovoljna — da je ograde i gvozdenim zavesama mirno će preživeti. Što pre to shvate na Zapadu, to bolje, kaže Jurij Poljakov, poznati ruski pisac, pesnik i dramaturg.

Poljakov, jedan od najčitanijih i najizvođenijih savremenih ruskih pisaca, u Beogradu je boravio povodom premijere svog komada „Koferče“ u pozorištu i operi „Madlenianum“. Napisan u najboljoj tradiciji ruskih satiričara, komad koji se već četvrtu sezonu uspešno daje u Moskovskom teatru satire, poigrava se sa pričom o nuklearnom koferčetu, koji predsedniku Rusije ukrade oficir koji ga nosi.

Iako je u predstavi predsednik Rusije žena, njeno ime Valentina Valentinovna jasno aludira na predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina. Poljakov u šali kaže da ga niko tim povodom nije zvao na razgovor, ali da mu u pauzama predstave mnogi prilaze i čude se kako predstava nije zabranjena jer je veoma oštra. Ona se ipak i dalje igra.

Da li su Vas možda na Zapadu pitali kako je moguće da u toj „strašnoj diktaturi“ mogu slobodno da se prikazuju komadi i priče u kojima se rešeta vlast?

— Kod nas ima pisaca i dramaturga koji su opozicija Putinu, ali nijedan od njih nije napisao takvu oštru komediju, nego sam to morao ja, čovek koji je triput bio Putinov poverenik na izborima, ali to je uzgred budi rečeno u ruskoj tradiciji. To što ja u celini podržavam orijentaciju predsednika, što sam bio njegov poverenik, ne znači da ne vidim nedostatke i probleme koje imamo u zemlji. I to je naša književna tradicija. Na primer, jedan od naših najljućih satiričara Saltikov Ščedrin bio je vicegubernator, a to je u carska vremena bila veoma visoka dužnost. Zato kad kod nas opozicija nije konstruktivna mi pisci koji u globalu podržavamo Putina moramo oštro da kritikujemo ono što nam se ne sviđa u današnjoj Rusiji.

Jeste li možda pozivali predsednika Putina da pogleda predstavu?

— Pozivao sam Vladimira Vladimiroviča na sednici Saveta za kulturu čiji sam član bio jedno vreme, ali on je očigledno veoma zauzet — te sankcije, te Ukrajina. Mislim da mu zasad nije do „Koferčeta“.

Komad ste napisali 2015, a godinu dana ranije počela je kriza u odnosima Rusije i Zapada. Nazvali ste ga apokaliptičnom komedijom. Da li Vas je to i nadahnulo da ga napišete — kao upozorenje?

— Komad sam napisao nešto ranije, a 2015. je postavljen. Zapravo, baš sam ga završavao uoči Krimskog proleća, ali osećaj konfrontacije koja se približava je bio prisutan. Pisci uvek tanano predosećaju kad se bliže neke promene. Svakako, kad sam ga pisao imao sam u vidu i to da najjače oružje vlasti nije nuklearno koferče, kao što pokazuju i moja komedija i praksa, nego međusobno razumevanje vlasti i naroda i neki zajednički cilj i osećanje uzajamne odgovornosti. To je daleko jače.

Šta očekujete od srpske predstave?

— Politička satira i satira uopšte uglavnom je tesno povezana s životom tvoje zemlje, tvog društva, tvog političkog sistema. Uvek je zanimljivo kad se to prenosi na drugu jezičku, kulturnu i političku sredinu. Može da bude uspešno ili ne, ali čini mi se da i mentalitet i politička sudbina Rusije i Srbije, bliskost naših književnosti, sugerišu da će gledaoci razumeti šta želim da kažem, utoliko pre što sam ja predstavnik tradicionalne dramaturgije. Imam veoma uzbudljivu priču, masu smešnih situacija i specifičnu mešavinu komedije situacije, političke satire, porodične melodrame, ljubavne komedije. Inače volim da mešam žanrove, ali srpski čitalac to zna jer je moj roman „Jare u mleku“ za 15 godina ovde imao nekoliko izdanja.

Dan sećanja na stradale u NATO agresiji
Dan sećanja na stradale u NATO agresiji, Foto: Tanjug

Pomenuli ste bliskost naših kultura i naroda, ali imamo i sličnu istorijsku sudbinu. Da li ste pre 20 godina, kad je bombardovana Jugoslavija, mogli da pretpostavite da će se Rusiji dešavati ono što se dešavalo nama — i sankcije, i demonizacija, i to što ste postali loši momci i pretnja svetskih razmera?

— Odmah posle bombardovanja boravio sam u Beogradu, video sam ruševine i bombardovanu televiziju. To je bilo negde godinu i po kasnije. Tada smo takođe sa delegacijom moskovske vlade išli na Kosovo, vozili su nas od manastira do manastira u oklopnom transporteru, pod zaštitom, zato što su Albanci, posebno mladi, bacali kamenice. Video sam porušene drevne hramove, freske sa iskopanim očima Spasioca i Bogorodice i sve je to naravno bilo strašno. Kad sam se vratio u „Literaturnoj gazeti“ sam na prvoj strani objavio fotografiju porušenog hrama iz 13. veka.

Dan sećanja na stradale u NATO agresiji
Dan sećanja na stradale u NATO agresiji, Foto: Tanjug

Bili sam među prvima koji su u Rusiji zvonili na uzbunu, jer je tada još bila snažna inercija jeljcinskog agitpropa. Treba reći da sam bio vrlo oštra opozicija Jeljcinu i njegovom defanzivnom režimu i napisao mnoštvo članaka tog tipa, a zbog jednog članka list „Komsomoljska pravda“ nije izlazio nekoliko dana. Sada kritikujem ono što mi se ne dopada, a tada sam bio nepomirljiva opozicija jer sam shvatao da imamo posla sa očiglednom izdajom nacionalnih interesa.

Treba reći da je taj odnos Zapada danas prema Rusiji upravo vezan za taj Jeljcinov period. Zato što oni tamo kažu: ako je Rusija jednom izdala sve svoje interese, oćutala, dozvolila da bombarduju nama prijateljsku Jugoslaviju, nama bratski narod, znači da možemo tako da se odnosimo prema Rusiji. Nikako da shvate da ne može tako. A to je zaista bilo neko pomračenje, zbog kojeg se ja lično stidim. To je bio period kad su kod nas na vlasti bili ljudi koji nisu razumeli svetski značaj Rusije i njen doista poseban put i odgovornost za sudbinu zemalja koje su joj bliske i po mentalitetu, i po veri, i po civilizacijskom vektoru. A ta kaubojska drskost Amerikanaca se upravo time može objasniti — pa oni su jednom na sve pristali.

Ali sada je Rusija postala svesna svoje odgovornosti…

— Da, s dolaskom Putina to se promenilo. I već je nemoguće da se ponove takve situacije. Slučaj Sirije gde je Rusija ostala pri svom i pokazala da može da postigne postavljene geopolitičke ciljeve govori o tome da se to neće ponoviti.

Bombardovanje, NATO, RTS
Bombardovanje, NATO, RTS, Foto: Alo!/EPA

Kako očekujete da će se završiti ta konfrontacija između Rusije i Zapada? Postoji li strah da može da se desi nešto kao u Vašoj komediji?

— U mojoj komediji se sve završilo dobro. Tamo je pokazano da bi se svakako sve završilo dobro zato što kod nas u zemlji svi shvataju odgovornost za nuklearno koferče.

A u Americi?

— Kad sam skupljao materijal za komediju otkrio sam da su nuklearni kofer u Americi nekoliko puta gubili, ostavljali u barovima, automobilima. Kod nas se tako nešto nije dešavalo.

Odnosno, ova priča je više primenljiva na Sjedinjene Američke Države…

— Ako ćemo pravo, da. Kod nas nisu zaboravljali nuklearni kofer u barovima.

Povezane vesti

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi