TUGA! POSLEDNJI INTERVJU ŠABANA ŠAULIĆA: Sa ponosom govorio o 50 godina karijere i ženi Gordani!

Ovako je Šaban govorio o svemu što ga čini srećnim

Šaban Šaulić
Šaban Šaulić, Foto: Alo!/Dejan Briza

Pevač Šaban Šaulić poginuo je danas u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, a poslednji intervju dao je krajem prošle godine za Novosti.

Kralj narodne muzike prošle godine je veličanstvenim koncertom u beogradskoj Areni, krunisao pet decenija trajanja, tokom kojih je ostavio neizbrisiv trag u muzičkoj istoriji ove zemlje.

Pedest godina karijere je velika retkost, posebno tako kvalitetne i dosledne. Vaše pesme su, svakako, simbol jednog vremena i deo muzičke antologije ovog podneblja. Kakvim rečima, u ovom jubilarnom trenutku, opisujete proteklih pet decenija?

Pre svega, ističem jedan pošten i normalan pristup poslu. Uvek sam pazio da odabir pesama bude pravi i da zadovolji sve kriterijume, prvo moje, a onda i muzičkih stručnjaka, ljudi iz medija, i, što je najvažnije, publike. Tako je i bilo. Imao sam strpljenja i vremena i najviše se trudio da, svaku novu pesmu, otpevam na takav način, da to, za sve poklonike moje muzike, bude jedan praznik. S druge strane, ja sam na svoju karijeru gledao kao na svaki drugi posao. Uvek sam bio dostupan svim ljudima, nikada nisam „dizao nos“ do plafona, poštovao sam svačiji rad i ljudi su to shvatili. Svi koji vole moju muziku, osećaju da u mom pevanju ima nečeg čemu treba verovati. Zbog toga sam vodio računa da odabir pesama bude adekvatan za sve ljude koji vole dobru, pravu narodnu muziku. Nisam hteo da svaštarim, da se uplićem u neke druge žanrove, uvek sam gledao da ostanem u muzici koju volim i negujem, i u koju sam doneo mnogo toga lepog.

Koja pesma, možda, najbolje oslikava ovih pedeset godina i zašto?

To je vrlo interesantna priča. Iako sam uvek bio dosledan, ponekad sam pravio i poneki iskorak, ali mislim da je to bio iskorak dalje, na bolje. U tom smislu se, najviše, izdvojila legendarna pesma „Dođi da ostarimo zajedno“. Kad sam je snimio, nećete verovati, dobijao sam kritike od svojih kolega, koji su rekli: „Šaban nikada nije promašio nijednu ploču, ali ovo je definitivno promašaj.“ Obrazloženje je bilo: „Mi to ne razumemo!“. Smatrali su da sam otišao iz narodnjačkih voda i baš su mi zamerili. A ja sam, samo, želeo da uradim nešto novo, drugačije, zanimljivo. Tu pesmu je sviralo pedeset ljudi u studiju, to je bila simfonija. Pisao sam je zajedno sa Radetom Vučkovićem i ispostavilo se da smo, zaista, napravili revoluciju. Eksplodiralo je kao atomska bomba i ta ploča je bila najprodavanija u tadašnjoj Jugoslaviji. Više od milion i dvesta hiljada primeraka. Bila je vrhunski hit i veliki pomak na muzičkoj sceni.

Šaban Šaulić
Šaban Šaulić, Foto: Promo

Titula „kralj narodne muzike“ prati vas oduvek, ali čini se, da ste, uprkos, uspesima, titulama, slavi zadržali skromnost, prirodnost, ljudskost. Koliko to jeste bitan faktor vašeg uspeha? Što niste dozvolili da Šaban Šaulić - kralj narodne muzike, uništi Šabana Šaulića običnog čoveka, supruga, oca, prijatelja, kolegu?

Sve je to, u neku ruku, doneseno s praga. Moji roditelji su bili fini, pošteni i čestiti ljudi, tako da sam ja, ako se tako može reći, patrijarhalno vaspitan. Nikada sebe nisam smatrao zvezdom, ponovo pominjem taj „nos na plafonu“, niti mi je to bilo važno. Tu titulu sam dobio od strane svojih kolega, na čemu sam veoma zahvalan, ali se nikada nisam hvalio time. Ja sam i kao mlad momak bio dosta povučen. Kad nemam šta pametno da kažem, ja ćutim i mislim da me je ta nenametljivost štitila i sačuvala, da ostanem normalan, a najteže je, na estradi, ostati normalan. To je veliki uspeh. Poznajem mnogo kolega i koleginica koji su, posle samo jedne snimljene ploče ili jednog hita, poleteli ka nebu. Ja sam ostao ono što jesam, valjda zbog te svoje smirenosti, i uvek sam bio taj koji je, u situacijama kada se neke kolege na krv i nož posvađaju, mirio i štitio, a to sam radio i u svojoj kući. Kad god se moja Goca ljutila na decu, ja sam „spuštao loptu“. Ostao sam priseban, stabilan, realan i miroljubiv čovek, koji je pazio da, uvek, sve bude kako treba.

U čemu je tajna vašeg glasa i vaše emocije? Šta je to, toliko specifično i neponovljivo, što, gotovo svaku pesmu, učini neprolaznom?

Jedna pojedinost je tu veoma važna i istinita, iako mnogi misle da nije. Za mene je pesma, oduvek, bila igra. Ja sam voleo da se igram dok pevam. Mnogi pevači, dok slušaju moje pesme, kažu: „Da li je moguće, Šabane, da ti u jednoj pesmi, tri puta različito pevaš jedan isti refren?“ A to je zato što ja ne mogu da mirujem, uvek želim da napravim neki pomak, da to bude lepše, da to stvarno bude kao igra, da me ponese, da mi bude milo oko srca, jer sam opet doneo nešto novo, a ne, kao što mnogi rade - snime refren, tri puta ga iskopiraju i to je to. Nikada to nisam voleo. Čak sam se trudio da i strofe ne budu identične. Uvek sam pokušavao da napravim makar i najmanji eksperiment, koji će mene taknuti, dati mi neki elan, želju, volju. Meni je pesma igra, ja je tako osećam, i u tome je, verovatno, i tajna.

Kako, s druge strane, sa takvom lakoćom pevate nešto, što definitivno, a to potvrđuju i stručni ljudi u vašem poslu, ne može niko? Postoji li objašnjenje za takav dar?

Kada pevam, ja sam svoj na svome i tada zaboravljam na sve. Ponekad mi je, čak, i publika nevidljiva. Važno mi je samo kako ću doneti pesmu i kroz neku svoju unutrašnju borbu, izraziti emociju. Moje pesme su oduvek vrlo zahtevne, pa sam sto puta sam sebe proklinjao, zašto sam morao toliko tešku pesmu da napravim. Ali, ne umem drugačije i uvek kažem sebi: „Sad je pevaš i Bog zna kad ćeš i da li ćeš ponovo.“ Sećam se kada sam pesmu „Samo za nju“ preslušavao sa jednim kolegom. Sluša on, oduševljava se, dolazi kraj, koji ja pevam sa toliko filigrana, trilera i ukrasa, a on mi, zapanjen, kaže: „Pa da li si ti normalan? Pa ko će to sad da peva? Imaš li nameru da to malo skratiš?“ „Što da skraćujem?“ pitam ga. „Pa da bismo i mi mogli da je pevamo čoveče! Stvarno nisi normalan. Gde ćeš? Kud ćeš više?“. Na kraju sam je neznatno korigovao, ali su, posle te pesme, svi muzički urednici i pevači rekli: „Ti si naš Pavaroti.“ „Dobro“ rekoh „i kralj i Pavaroti, aman više. Pustite.“

Šaban Šaulić
Šaban Šaulić, Foto: Nenad Vujanović/Alo!

Postoji li nešto što Šaban Šaulić ne može da otpeva?

Što se narodne muzike tiče, mislim da ne. Ako govorimo o nekoj drugoj vrsti muzike, nisam hteo da svaštarim. Zabavna i rok muzika su za ljude kojima to leži. Davno sam sebi obećao da neću da eksperimentišem, jer bi stvarno bilo mučno da pevam nešto što ne osećam i ne znam. Ali, kada je u pitanju narodna muzika, to je moj svet, u koji uvek donosim nešto novo, kao što sam to radio celog života. Ja sam te trilere, ukrase, filigrane, o kojima govorim, uneo posle mnogih pevača, starijih kolega, kao što je bio, recimo, Safet Isović, koji je imao predivnu interpretaciju i divan vokal. On je davao lepotu narodnoj muzici. Ja sam se posle njega pojavio na muzičkoj sceni, i to isto je izviralo iz mene, gorelo u meni, čekalo da eksplodira, što se dešavalo na svakom nastupu, koncertu ili, u studiju, kada sam snimao pesme. Uvek je moralo da bude nešto novo. Novi triler, novi način, na koji sam nadograđivao umeće, tog nekog, ko je bio pre mene, samo još teže i emotivnije, čak i, uslovno rečeno, drčnije i bezobraznije.

Da li je bilo perioda kada je pesma, možda, utihnula u vašem životu i srcu i iz kojih razloga?

Nije bilo takvih situacija, osim jedne, koja je mogla da prekine, ne samo moju pesmu, već i moj život. To se desilo u Beču, u vreme onog embarga, kada nije moglo da se putuje bez stranih papira, koji su podrazumevali da moraš da imaš i stan. Ja sam imao te austrijske papire i jedne večeri, krenuo sam, iz stana, u restoran u kome sam nastupao. U mračnom haustoru zgrade, sačekali su me neki ljudi i počeli da me ubadaju nožem i udaraju „bokserima“. I ja sam, pravo da vam kažem, video smrt sopstvenim očima. Srećom, dugo sam se bavio sportom, pa sam bio okretan i brz, i kada je sve to počelo, uspeo da ostanem na nogama, da se krećem, tako da nisu uspeli da me onesveste, jer bi onda, sigurno, do kraja završili posao. Izgleda da nisu imali puno vremena, a nisu ni očekivali takav otpor, pa su, u jednom trenutku pobegli. Dobio sam dva uboda nožem u leđa i jedan jak udarac „bokserom“ u lice. Nisam imao drugog izbora nego da se vratim u stan, na treći sprat, da pozovem pomoć. Zgrada nije imala lift, i ja sam se, onako izranjavan i krvav, popeo gore, ni sam ne znam kako. Prebrojao sam, tačno, sedamdeset dva stepenika. Telefonirao sam prijateljici, koja je odmah pozvala policiju i hitnu pomoć, skinuo sa sebe kaput i sako koji su bili užasno teški, natopljeni krvlju, i šetao po stanu, da se ne bih onesvestio, jer ko zna da li bih, onda, preživeo. Policija i hitna su brzo stigle i sve se, srećom, dobro završilo. Kasnije sam saznao da je, navodno, jedan od gazdi lokala u Beču, angažovao te ljude, dajući im neke velike pare, da bi sprečio konkurenciju da radi. To je bilo jedino iskustvo posle kog je bilo teško nastaviti.

 

Kada se izgovori ime Gordana, znamo koja je prva pesma na koju se pomisli. Koji je prvi osećaj u vama?

Gordana je jedna granitna stena i veličina celog mog bitisanja na estradi. Počev od dece, koju je ona vaspitavala, na najbolji mogući način, do svega ostalog. Ja sam bio na turnejama koje su trajale po deset, petnaest dana, nekada i po dva meseca. Bilo ih je nebrojeno, za sve ove godine, ali, neko je morao da radi, što je i normalno. Goca je bila ta koja je veliki deo našeg braka, života i moje karijere lavovski podnela i ponela na svojim plećima, posebno kada su deca u pitanju, da ih vaspitava, da im maksimalno pomaže, da ih izvede na put. Ja dođem premoren, izmučen, vidim ih, izljubim ih, i odmah - odmaraj, spavaj, dolazi sebi nekako, za sledeću turneju, koja me čeka već za dva, tri dana. Ali, drugačije nije moglo. Tako da, zahvaljujući njoj, mnogo toga je ostvareno i zahvaljući njoj smo svi srećni i zadovoljni, pogotovo ja, koji joj, uvek, skidam kapu, zbog tolikog odricanja od svega što je, sigurno, mogla, kao što je, recimo, mogla da putuje sa mnom po svetu, ali, neko je morao da bude sa decom, i ona je sve maksimalno dobro uradila, i vredelo je, u svakom slučaju.

Šaban Šaulić i Gordana Šaulić
Šaban Šaulić i Gordana Šaulić, Foto: Alo!/Dejan Briza

Da li bi, ovih pet decenija, bile drugačije, da ste imali samo njih?

Bile bi potpuno prazne i šuplje. Mislim da je čovek bez porodice, dece, unuka, familije, nesrećan čovek. A ja sve to imam, i to je velika sreća. Još samo da dočekam da oženim sina, jer mi je, danas, jedina neostvarena želja da zapevam na njegovoj svadbi i igram se sa njegovom decom. Ništa bolje i više ne bih poželeo, nego kako se odvijao moj život i moja karijera i baš ništa ne bih menjao, jer sam ostvaren i srećan čovek. Nisam neko ko „boluje“ od „kula i gradova“. Supruga, deca i unuci su mi sve. Sve je onako kako je Bog rekao, i ja sam zadovoljan i zahvalan.

"JOŠ OVU NOĆ" ZA GORDANU I PUBLIKU

Koji su najupečatljiviji utisci, sa nedavno održanog koncerta u Areni, kojim ste krunisali pet decenija karijere?

Sreća, zadovoljstvo i iskrene emocije koje sam podelio sa publikom. Nezaboravna noć, posvećena mojoj supruzi, kao rođendanski poklon i svim poklonicima moje muzike, koji su zaslužili ovakav spektakl, jer je to, prevashodno, moja dužnost, da im uzvratim svu ljubav i poštovanje koje mi ukazuju. Ovim putem ih pozdravljam i iskreno zahvaljujem što su došli, da sa mnom podele trenutke koji će, siguran sam, i njima i meni, zauvek ostati u sećanju. Pogledajte OVDE snimak sa lica mesta.

 

 

 

Povezane vesti

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi